Nacionalni ponos

Svi narodi na Balkanu su prepuni nekog nacionalnog ponosa dok nacionalne sramote nema gotovo niko.
Na šta smo to tačno ponosni?
Na onu dalju istoriju na koju nismo mi uticali nego naši preci koji su po svemu sudeći bili sušta suprotnost od ovoga što smo mi danas?
Na njih koji su imali neki drugi sistem vrednosti?
Ponosimo se tom dalekom istorijom na koju mi ama baš nikako nismo uticali.
Čime se još ponosimo?
Sportistima i naučnicima?
Na njihove uspehe nismo mi uticali niti smo zaslužni za iste.
Čak smo i kao narod i kao država uskraćivali normalne uslove za rad i napredovanje.
Svaka kap njihovog znoja i odricanja, nije naš trud već njihov.
I na krajeva, svi oni su morali da odu sa Balkana da bi uspeli i bili najbolji u tome što rade.
Neki drugi narodi, neke normalnije države su im dale sve ono što mi nismo.
Ponosimo se dakle tuđim radom, odricanjem i uspehom.
Ako je nacionalni ponos što sportisti i naučnici dolaze iz naših naroda, gde nam je onda i nacionalna sramota što ratni zločinci i kojekakvi zlikovci dolaze iz naših redova?
Zašto smatramo da smo zaslužni za uspeh nekog sportiste kojem ni na koji način nismo pomogli, a ograđujemo se od nekog političara koji je sve narode zavio u crno, a kojem smo na direktan ili indirektan način pomogli da to čini?
Kad kažem pomogli, mislim na izbore, naravno.
Na šta smo to ponosni kad su u pitanju godine u kojima smo mi nešto uradili ili nismo uradili?
Pustite istoriju jer mi na nju nismo uticali.
Da vidimo čime se to ponosi naša generacija.
Na milione izbeglica?
Ratove?
Stotine hiljada mrtvih?
Rasturene fabrike, uništeno zdravstvo, obrazovanje na nivou pećinskog čoveka?
Možda na tome što skoro da imamo više naroda u dijaspori nego u domovini?
Nemamo mi na šta da budemo ponosni, ali pucamo od nekog nacionalnog ponosa za koji nemamo nikakve zasluge.
Sve što je valjalo, oterali smo ili u smrt ili u inostranstvo.
Sve ono što je bilo za ponos uspeli smo da pretvorimo u ono što je za sramotu, koju naravno ne osećamo jer se skrivamo iza predivnih mladih ljudi i sjajnih sportista.
Ljudi koji odlaze, odlaze jer im ništa nismo dali, a svaki uspeh bi da im uzmemo i prisvojimo za sebe.
Poslednjih par decenija samo oni mogu biti ponosni na ono što su učinili svojim radom i svojim odricanjem.
A mi?
Pa, mi treba da pogledamo šta smo učinili svojim radom i svojim izborima tih poslednjih par decenija.
I kažite mi kad pogledate sve to, čime da to da se ponosimo?
Znam da će neki reći ja nisam tako glasao ili uticao na to i nemam razloga za sramotu.
Ok, ali nisi uticao ni na uspeh nekog sportiste, ali eto imaš razlog za ponos.
Eh, kad bi naši preci mogli da vide učinke naše generacije, teško da bi među njima neko osetio ponos.
Verujem da bi ih bilo sramota što smo njihova deca, a ne deca nekih njihovih neprijatelja.

0 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *